Учења

 

 

 

 

ШАБАТ ХАЈЕ САРА

10.11.2012


   
                                                                Живот од Почетка
  
  Орбан Бела:



Назив ове суботе, Хаје Сара, почиње у Мојсијеевој првој књизи у 23-ем поглављу са Сарином смрћу, читам од прве песме:


А поживе Сара сто и двадесет и седам година; то су године века Сариног. И умре Сара у Киријат-Арви, а то је Хеврон, у землји хананској. И дође Аврам да ожали Сару и оплаче. “


Назив ове седмице је заиста Хаје Сара, тј. исто као што je и део пророка, о смрћу говори, али ипак већ у првој реченици, рекли би да је случај противуречностnoсти, да није по нашој навици, не говори о смрти кад неко умре, него живела је Сара. Не говори о томе да је готово, жалимо, оплакујемо је итд, него живела је Сара! И одмах на први мисао, тако како је, могао бих да се замислим, да смо ту, и свако је од нас проживео толико и толико пролећа, кроз разних животних искустава, и заиста можемо да се запитамо, колико си живео? Јесте, знам, да од покајања, уроњење, препород, броји се време, ја већ имам две године.., или већ колико, знам, али ипак, кад би се направио инвентар о нашем земаљском животу, било би интересантно, ту сам био! Али живео си ли?
  Заиста много људи је било ту, али живели су ли? Многим људима је ту куцало срце, и изнели су га на гробље, стављање венаца.., можда су му и споменик подигли, и није живео! Заиста ово је прво питање, и живела Сара. Ако једном Бог зада то питање, кад одемо кући, станемо пред Њим, онда шта ћемо чути, у реду толико си добио, колико си живео од тога?! Овако између нас, често болно би могли признати, потрошио сам 6 иксева, а од тога живео, па.., заиста врло мало, на дну цедиљке једва да је нешто остало.
  Заиста јако је мало оно на шта бих могао рећи толико сам живео. Мада по свету, живео сам. Мада по свету је живот и то кад одем на неку фешту, весеље, играње, одем у оперу ово-оно, али живот је и то да се ово десило да се оно десило, али у ствари у духовном смислу задаћу то питање, кад једном дође време за свакога што је извесно, онда биће ли некога ко ће рећи, за сведочанство, живео је! И живео је. Онда у томе има и захвалности, онда у томе има и тога да хвала што је био неко и ту у мом животу, могли смо да живимо, а нисмо само трошили времена!
Заиста колико смо живели. Ово је полагање рачуна. И није саморазглодавање, него апел да је код Бога рачунање времена другачије, друго је и ословљавање, чак је и Реч другачија, не каже то да умрла је Сара, јој...Него живела је Сара! И на данашњем дану требало би се запитати, например, што се тиче само данашњег дана, колико си живео данас? Јер то што једеш-пијеш, издржаваш себе то је једно, али колико си живео? У ћему си мао живот? За шта си дао живот? У чему си био Христов, и Христ у чему је био служитељ и владар према теби.
И заиста колико смо живели, колико живимо, овај апел за нас може да буде заиста, заиста жесток! Било би добро почети живети! Не само вегетирати, него и живети! Добро би било. Јер онда је предавање живота Богу, и проживљавање живота је скроз другачије.
И кад умре Сара, ипак се деси у Библији једна таква ствар, да је Исак њен син, ожалошћава је, и читам од 24-ог поглавља:


А Авраам беше стар и временит, и Господ беше благословио Аврама у свему. И рече Аврам служи свом најстаријем у кући својој, који беше над свим добром нјеговим: Метни руку своју под стегно моје. Да те закунем Господом Богом небеским и Богом земалјским да нећеш довести жене сину мом између кћери ових Хананеја, међу којима живим.”


Умрла је Сара, умрла је по наследству та која је била извршитељ обећања, ко је у ствари породила Исака и наставак тако почиње, да је то заиста наставак! Приче о животу се не разилажу у Библији, Сара умрла је и...једна празнина. Једна празнина, али потребан је један наставак, и у следећем наставку, кад Авраам пошаље свог слугу да би довео жену свом сину, дао је обећање:  


И рече Аврам служи свом најстаријем у кући својој, који беше над свим добром његовим: Метни руку своју под стегно моје, “


Онда се Авраам у ствари заклео на наставак, и тражио заклетву исто тако и од своје слуге.
Стави руку испод моје стегно, што је по оригиналном превођењу ставити руку испод мушког дела, значи уствари како би семе имао наставак. То семе на шта се заклео свом оцу, из разлога наследства је у духовном смислу, и овде нарочито у духовном смислу. Стави под стегно.
  Није то био лош, неки пагански обичај, или нешто бесмислена ствар, него у видљивом свету и буквално, требало је да се стави рука испод мушкога дела које семе садржи у себи,...да ћу ја сад умрети,...да ја сад више нисам на реду, на тебе кад стигне ред, исто то семе, исти тај наставак што је дао Бог, “овој” нацији, ти носиш даље! Али и по обећању је следеће, врати се тамо одакле смо дошли, ни случајно да ниси узео за жену Ханана! Ја мислим, да за наставак за нас је само апел, кад смо ми заиста унутра, кад смо у једном наставку у Божијој служби, у Његовом времену и на Његовом путу, онда и за нас тамо почиње апел, кренеш на једном путу, али не ти треба да се прилагодиш, ни онима код којих идеш, него мораш да се вратиш до порекла и Теби треба да се покају. У овом моменту, када је Авраам узео ово обећање од најстаријег слуге, онда је обећао по Његовом заповеду и то да Исак и остали неће се спојити са тамошњим паганским живаљем, да наставак неће у том непознатом ујединити са тим паганским светом успут где ће се кретати. Назад, назад треба да се вратимо до порекла!
  Кад се овај апел изрече, сетио сам се дела пророка кад се Давид оматори и знајући да Адонија, његов син измислио, да ће матори сад већ свакако умрети, како ће зато узети власт у своје руке, како ће направити овај пуч, све је и предузео, и како жена краљева Батхсеба каже краљу, сети се! Не зато као да је Бог неком другом дао обећање, Соломон је наследник наравно. Сети се! Код ове две приче заједничко је то, да сети се, врати се по жену, обећај! Врати се тамо до Давида! Сети се! И кад говоримо о смрти Саре, и кад говоримо о припреми сопствене смрти Давидове, онда је једна реч пред мене, како је само богат мађарски језику у синонинама, изразима о смрти, а ја мислим да једну реч би требало да научимо, да је смрт у ствари пролазак. Пролазак. Често не разумемо ову реч можда, можда не разумемо то да пролазак не значи то, да је нечему истекао рок, него толико значи, да назад у прошлост. Пролазак! Вратити се до порекла, и у ствари, тако можемо схватити, да је Бог човека тако испланирао да ће човек ту провести неко време и вратиће се Њему, врати ће се до свог порекла, пошто пролазака дотле може да нас врати у току нашег живота, да заиста стар човек све више и више подсећа на једног одојчета, назад до свог порекла, а природно је и то да ће се човек срести Бога ко га је и створио, пресуда ће бити,  где си био, да ли си живео на овој земљи! Пролазак  је повратак у прошлост, зато треба и Авраам да се присећа на то и да подсећа старијег слугу да се врати тамо одакле су пошли, да се настави то. Врати се тамо где је тебе, мене некад позвао, извео, из Ур Халдеја, тамо се врати! Не потражуј неке могућности напред тамо где си, неку добру “рибу” за Исака, теби нешто модерно, прикладно, него, врати се! И код Давида је тамо била Батсхеба, која је рекла, ово се дешава. Присети се шта ти је рекао Бог. Врати се до непрекидношћу, у тај процес што је Бог дао! Немој да подржаваш, да помогнеш те планове, процесе што иду против Божије Воље!      Оваква измена Божијег плана код Авраама у Исаковој причи би онда почела, кад би Исак из редова туђина узео жену. Од оног момента би кад би потраживао оно модерно, новитете, кад би одатле узео жену! Аврам је буквално водио бригу о наставку старога, као што је и Батхсеба непрекидно подсећавала и учинила краља Давида послушним у Божијој Вољи! Присећање! И ја мислим да у овој доби у којој живимо је јако важна порука у јединству ове две ствари, као што је и једном Аврааму било потребно да се присећа на порекла, тако што је и Давиду било потребно да се присети на порекло због наставка, шта је Бог обећао и шта му је ред вожње, а тамо је било обећање и за свог сина наравно. Ја сматрам, да је владар смрти тачно онај ко је сопственог проласка изменио. Није реч о нашем уништењу, него је то повратак у прошлост, до нашег порекла. Оставићемо наш его за собом, наше тело, и враћамо се до порекла. Ја мислим да у овој ери толико мрачна, и толико тешка времена проживљавамо заиста, кад је Сотона баш ово спречила. Нашу прошлост смо за сва времена избрисали,  могао би да буде као наслов за тренутно стање, тачно се наставак окончава, тачно наставак!
  Не смемо се отцепити, мора да се познаје Божија воља на личном, на породичном, на националном, народном, државном нивоу, ово је порушила Сотона! И сад спектакуларно чини то, тачно за то да не би могао испунити Божију вољу тај, који ће остати без корена. Мора де се деси повратак. И по најстаријем слуги мора да се враћа до порекла. И ја мислим, кад о томе говоримо да се морамо вратити до порекла наша, време је! Време је, баш као и у Давидовом случају, тако и сада, ми морамо да јавимо, ми треба да јавимо шта ти је Бог рекао мађарско хришћанство, шта ти је рекао Бог оваква заједница, онаква екипа, овакво лице, онаква породица, шта ти је рекао? Зашто у том правцу хоћеш ићи, не примећујеш да у овом свету су лажни поп и лажни краљ, Бог није нам њу хтео дати! Не примећујеш да Сотона тачно то ради, као што у том времену као што је Давидов син, изградио олтар, који је узео за себе и попа и војску и савезнике, док обећање није припадао њему. Узела је, украла је обећање. Је ли, кад се присећавамо на то, да је и од тебе неко узео твоје обећање? И од тебе! Не она треба да буде краљ, него ти би требало да будеш краљ у томе што је Бог поверио теби!!!! Ако ти је Бог нешто дао, онда буди привржен томе! Не буди непријатељ, него држи се до тога! Твоје је обећање! Заиста, ако погледамо у причу, онда можемо схватити како су многи народи, многа држава нестала без трага и поново ћу предочити Израелјев народ, како још и дан данас живи. Увек се враћао свом пореклу, у потпуности и на дневном нивоу, до егзодуса, до егзодуса из Египта. И ово је задржавао кроз миленијумима уназад! Не његова снага, и његове борбе, него као што и Авраам, као што је и Батхсеба подсећавала Давида на порекло. И ја мсилим да је и сада актуелно за наш опстанак, за опстанак Христовог Тела, за лични опстанак, за опстанак породице, у циљу да нам живот заживи, зависи од тога да ли знам шта је Бог хтео. Враћам се, јесте тамо где су почеци настали. Јесте, с присећањем требамо се вратити тамо. И Авраамов слуга је требао да се врати, и Давид је морао да се врати у мислима коме је Давидова жена јавила, није ли ово рекао Бог? Ја мислим да ове две ствари треба да функционишу у нама! Шта је рекао теби Бог? Шта је рекао? И Бог није тајанствен, Он је рекао! Онда када те је позвао, извео, кад си на земљу дошао, онда је рекао шта хоће! У биологијској структури показао је шта је хтео, у целој твојој структури и у духовном, душевном смислу, увек показује шта хоће! Показао је!
  И кад стигне један овакав период нестајања, увек треба да се вратимо тамо до порекла нашег. Јер не умире само човеков живот, него можда и једна служба, онда треба да се вратимо, како даље! Пролазак, тако лепо кажу писци, прошао је лето, ово-оно, заиста из природе би требало да учимо, сад кад је јесен, у ово доба су нереди, револуције, митинзи, сада када је јесен раније пада мрак из промене равнодневнице у корист мрака, толико пуно говоримо о проласку. Али да ли је у нама тај осећај да све ово је у ствари за пролеће? Да ли је у нама тај осећај да без проласка нема пролећа? Без прошлости нема будућности! Ако не познајем праву Реч Божију, Његову вољу, било у вези човечанства, онда нема човечанства и сада ћу можда једну кључну реченицу изговорити, ово отцепљење од прошлости, ову нову еру, са новим генерацијама, све је ново, кад о овоме причамо, онда о смрти говоримо! Нема наставка, јер нем где да се прикључи садашњост, човечанство нема циљ, поједници немају циљеве, нема прикључка на прошлост да би могло да буде будућност од тога, нешто не умре да би од нечега живот постало, пошто и препород се ради о томе, да ћу умрети и живим! Природа нам о томе говори да на јесен природа умре... Уопште не умре, него спрема се за пролеће. И када један Авраам се спрема за своју смрт, онда и он предаје даље, и он подсећа на прошлост! Увек подсећање на прошлост даје унапред снагу, унапред циљ и не можемо никад да се нађемо на слепом коловозу, или на погрешном путању. Заиста, тачно због овога, због недостатка тих погледа уназад се нагомилавају којекакви покрети, мисије, цркве, пророци и шта ти ја знам шта не, зато, баш зато! Јер не враћају се! Јер не враћају се, у најбољем случају до једне тачке се врате! И кад у Авраамовој причи, када Библија говори о присећању на старо, и о слању слуге назад, онда било би време да се и хришћанство присети, одакле је дошао! Јер није из Рима дошао! И препород није уз римских царева, назад до порекла! И није Кароли, и није реформација, и није Лутер итд. Још више, и још више назад! Тако, како се и Авраам вратио тамо, кад је своју слугу послао тамо назад! Присећати се на оригинално слање, на слање хришћанства, и то је тамо, кад је Христ овде био на земљи, тамо! А не за двеста-триста година касније! Није у четвртом веку почетак слања, него онда, када је тамо открио Себе, пред Његовим ученицима! Дотле требамо да се вратимо! Ни наш живот не почиње одатле шта је било пре две недеље, пре пет година, откад у ову-ону заједницу идем, него оданде почиње, шта ти је Бог показао, шта је теби дао, шта си видео, буквално сви закони које видиш говоре теби, ово Хоћу да радиш! Заиста требамо се вратити до стварања, и стварно често треба да изговорим да је Бог већ код стварања рекао шта хоће са овим створеним целим светом! Требало би се вратити, јер наставак је са повратком до почетне тачке, са показивањем почетне тачке треба да почне!
  Једна нова генерација мора да упозна Христа! Тужно је! Морам да кажем, новим генерацијама не треба учити разноразне“....измове”, него Христа треба да упозна! Чак што више кроз Христа Божију вољу! Назад!!! Не напред!!! Јер овде је једно такво отцепљење на делу што води до смрти! У овом моменту тачно ово чини Сотона!Отцепити, учинити га да буде без корена! А ствари без корена тако функционишу као што и често споменуто дрво јабуке, на шта сам био јако љут, толико да сам га исекао некад, и тако је лежао у башти, на пролеће ипак је процветао несрећник. Није имао корена. И још увек су се виделе усахнуте јабуке, и још увек се мучио док је имао снаге. То дрво што исечеш, једно велико грање напр. и после две године ће садржити влагу, ако га сунце не допире. Ако има довољно влажности могу да се виде и пупољке на њему, може да цвета, али неће да се исуши. Од овога живети? Без корена? Можда се виде плодови, дичу се плодовима, само што неће да сазру! Неће донети нове гране! Колико, али колико заједница показују какве плодове имају, и не примећују да плодови са њима заједно увену. Сведочанства ће бити толико свакидашња, да и двадесетосми пут ће исто испричати шта је Господ учинио, и нема више живота у њима. Јер из прошлости живе, таман толико имају што у тим сломљеним гранама колико воде има, из тога. Пролази. Корен мора да се врати до Извора. Авраамов извор, и извор целе Божије воље је тамо у Ур Халдеју! Изађи одатле, тамо је! Тамо се изговорило! И наш живот је тамо почео, кад нас је Он ословио! Не прошле недеље кад сам нешто добро добио од Бога, то је само наставак, него онда кад је први тренутак! Када је у том првом тренутку позвао Бог, онда није само то показао да си на погрешном месту, него и то где је теби место, где је добро, по Његовом! Присећати се! Присећати се на порекла! И ја мислим да нам је ово за живот, јер назад у прошлост, то толико значи да умрети за садашњост, али познавати долазеће! Можда се чини да је паметовање, сматрам да кад нешто пролази, то је у корист будућности! Јер овде може се вегетирати, али ако се вратим у прошлост и знам шта ми је дао Бог, онда имам будућност! Онда има Исака, Исак кога треба ставити тамо на олтар, Авраам га је и ставио тамо! И после тога има градње храма, као што је и у Давидовом случају, јер није дозволио да људска владавина преовлада над вољем Божијег и овако је његов син изградио храм. Ово је Божије позитивно обећање, ако се вратиш и присећаш се, онда Могу нешто да учиним за тебе,  онда Могу да учиним нешто са твојим потомцима, могу са следећом генерацијом учинити нешто! Нама није задатак да предајемо нашу славу, него звање, мисију целог пута, зашто те је ставио на то место, зашто је дао могућност да будеш Христов, да будеш у Христовом Телу! Није приоритет сопствено одазвање, него одазвање Христовог Тела је првобитно! Питај Бога шта хоће са Христовом Телом и онда у Њему си и наћи ћеш своје место! Питај Бога шта хоће са Јеврејством и онда сазнаћеш шта хоће са тобом Бог! Јер уколико се отцепиш од мисије која је дата јеврејству, онда увенућеш се, онда бићеш само вештачки јеврејин, тачно вештачки хришћанин, вештачки религиозан! Треба Га већ најзад питати. Велика је одговорност кад служимо према њима, није задатак да их асимилирамо, него их наводити на одговорност. Некад на Синај планини, преци су добили нешто, предали су нешто! Предали су нешто и овом свету. У ово требамо се вратити, а не да будем јеврејин типа брошура на мене и само номиналан јеврејин да будем, задатак му је и одговорност му је. Неко нек јави већ, да није јеврејин тај који само по изгледу личи, да је само на културном нивоу, номинално је то,
него онај који се врати до порекла. Одатле гради будућност. Није хришћанин тај који је члан само неког позоришног друштва, неког покрета или слично, него тај је који се врати до Христа, тако како се и Авраам вратио до свог порекла, до момента одазвања свог, до почетка. До почетка, тј. до Божије Речи! До почетка што је био присутан код стварања, тако како је у Јовановом Јеванђељу, "У почетку беше Реч”! И Бог показује,  у почетцима створио сам те, а Реч је створен и за тебе. Вратити се до порекла, треба се вратити као што је и Аврааму требало, он већ предаје слуги свом да би функционисало наставак. Због овога, ко мора да преда нешто данас, било да службу своју било да свог живота, ономе је обавезно да се врати, ја сам живео ту и Ти живи ту од сада и нек другима дај живот одавде. Зато! Није реч о неким методама, не наше плодове, успехе требамо предавати, нисмо ми Бог, бар често волели би да будемо, нажалост! Нисмо ми, и нису наши планови приоритети. Често су потребни реновирања, такво прецизирање и такво самоиспитивање да ли сам у Божијем плану и ја мислим да у сваком новом почетку, врати се тамо у почетке. Врати се! Врати се, шта је одлучио Бог о теби и сазнаћеш шта треба да урадиш сутра, јер имаћеш јасан вид да ово не смеш да урадиш, јер иначе нећу стати у Божији план. Знао бих сад рећи један обичан пример, на хришћанском нивоу напр. ; ууу сад је нека велика конференција и сад мораш да одеш тамо, јер тамо су браћа и којешта и у овом моменту у ситуацији многих овде могао бих рећи; и онда шта је са твојом породицом, шта је са твојим браћом? Или не би ли требало то проживети и сачекати да ти Бог некога пошаље! Није компатибилно са Божијим планом. Заиста и ја сам проживео то да је била неко близу мене, ко је непрестано трчкарала у заједнице, али код куће није била и није било некога да јој јави да то није Божији план! План Божији је скроз другачији, Божија наредба је скроз другачија! Значи слаже ли са са Божијом вољом мој следећи корак, ово моћи ћу да сазнам, ако се вратим до почетке. Јер “У почетку беше Реч” све је обухватило, Божија воља је била откривена на све, и за време стварања. Вратити се то толико значи да престати. Престати, да нешто ново започињеш. Као што и на јесен природа престаје, ма какви престаје, припрема се за следећи корак. Престанак без семена, без плодова заиста је смрт! Али када отпадну лишћа и када воћке лепо оду на спавање, од нових плодова са нових грања, тамо почиње нови живот и већ припрема се за пролеће. А ми престанак знамо да гледамо само једнострано, да је умрла, далеко од тога да је умрла, престала је, вратила се у прошлост, вратила се до Бога! И о једном мртвом можемо рећи, није умро, него вратио се у прошлост. Нећу о овоме да направим неку филозофску игру, него схватимо да  када неко мора да оде, онда враћа се. Престаје му живот! Престаје! Враћа се, онда следи полагање рачуна Богу, шта си чинио и онда може да се деси то питање и не само то питање- где си био јагње моје, него и колико си живео? Сара је живела оволико! И кад о Авраамовој смрти говоримо и тамо можемо видети, и живео је и сахранили су га међу његове претке! Па ова Библијска прича је доста буквална, живео је, тамо је где су његови преци, прошлост и будућност се сусрећу у наставку, јер, ако твоја душа не умре, тамо је, а ко је овде ту је, а ко ће бити, тај је на путу, можеш бити део тога и ти, али све остало што није вечно, да не кажем да је смеће, али ко је ту живео заправо, онда га сахрањују.

Суштина се добро види и код Авраама, код његове претке су га сахранили. Није само тек тако сахрањен, него као и плод. Као плод испунио је, као семе дао је следећу могућност за наставак. Заиста очистиће нас, баш као и код житарица, што одсеку и што остане семе да, а сено, стрњин не! Заиста живимо ли као семе, оно што смо предали, Оног кога смо предали. А семе сте ви, што толико значи да, ако сте Христови и као Христови предали сте Му свој живот, мада Створитељ нисте ви, ни живота не дајете ви. Како живимо на овој земљи, у ствари градимо ту наше гомилице сламе, мале замкове, или заиста ли градимо наставак!? Јер Сотона данас заиста добро зна да игра ово, оно да наставак није потребан, започећемо “ново” ! И на ово је припремљен овај свет, са својом себичношћу, са својим самообожавањем, нова времена, нова ера, нове генерације, све на страну... И са овим су изгубили и суштину.
   
У данашњем животу зато, може се због овога и водити дебата, наравно и то често, да ли треба старо?! Наравно да треба! Оно што је било добро, само то. Наравно да треба, оно у чему је било живота, наравно из свега може се учити. Кад човек проживи неколико времена на овој земљи, онда после извесног времена почиње да процењује и може да каже шта је био живот у свему и шта је било добро, може да подели сва своја искуства.
  И ове седмице био сам заиста тужан, срео сам чак два човека који су говорили, повућићу се, завршићу, јер тако би им рекао, овима у свету шта раде погрешно, и неће да ме саслушају! Данашњем деди или припаднику старијој генерацији ово је постала судбина. Сустигао нас је смрт!!! Рекли би им, предавали би даље, подсећавали би их, могли би испричати шта је било у Ур Халдеју, могли би рећи шта је Божија воља, али нема више ко да слуша. И нису нас убили, него Божију вољу!! Наставак је престао!
   Да Бог да има још пуно наставака негде ту и тамо, јер и Бог је обећао да ће их бити наравно, али лоше је искусити у овој ери како отписују генерације, старију генерацију, да би се наставак прекинуо!!! Аврамов слуга више неће да се врати у Ур Халдеј! Данашњи Исак, хоће да живи свој данашњи светски живот! Неће да буде у континуитету! Наравно ја не говорим о томе да је наставак комунизма банкарски систем и да је наставак банкарског система било шта.., без обзира што ови претходници наизменично само предавају штафету један другоме, него све то што је Бог дао, било шта да је то, тако ли предајем даље, да назад до порекла!? Ово може да буде и створени свет чак!!! Није то да се направи које-каква зелена партија, него вратити се до порекла! Бог како ти је дао ову земљу човече? И ово реци свом детету! Предај свом детету! И шта је Бог дао на један брак, на једно дете, на једну породицу, што је темељ, на све, шта је рекао Бог? Не, ми живимо као господа!  Отцепљено од Божијег Закона, од Божијег реда што је смрт сам по себи, рањивост, и изумирање, и данас се сусрећем са људима тужнијих од тужнијег, са 50 година им је живот без смисла! Мада ово чак нису верници рекли! Тако би им рекао! Зашто не схвате да сам ја већ преживео ово и оно, и знам шта је добро и шта је лоше! Чак сам и на телевезији видео једног лика који је неки музичар, можда је рок или не знам у каквом је стилу свирао, тамо је скоро заплакао, тако би им рекао, да децо оно што ви радите то је ништа, да ни текст не умете да напишете, ни певати не знате, тако би волео рећи шта је добро, и нема ко да слуша!!! Исто тако и о једном глумцу у телевизији који се преселио на село, познати редитељ и глумац каже, лоше је гледати шта раде, и не могу им јавити. "Нећу ја да радим то, ја ћу се повући, матор сам већ, али тако би им предао...” У овим људима остало је још нешто, али верници немају оправдање у овоме.

Бог је дао то да све од почетке предај даље. Не неког ...изма, не неку заставу заједнице, не билокакву вољу, не неку значку, не неког шефа, него оно што нам је Бог дао! Почетак новог увек иде после повратка у прошлошст, смрт доноси живот увек. Вратити се шта ти је Бог дао и ово колико се односи на човечанство толкико и на тебе! Односи се на нас све и, ако кажем, да не иде, као у тим случајевима кад се сретнем са огорченим људима или видим, чујем такве у медијима, онда све то ме ипак не ослобађа од одговорности, да не би ли чинио погрешно. Ја морам да чиним како треба. Ја сваким даном требам да се вратим тамо, како ми је Бог дао, ја сваки дан треба да питам Божију реч, у сваком кораку, и на почетку једног новог дана, Господе по теби како треба да прође овај дан!? Могуће је да ћеш бити “будала”, можда отписаће те по мишљењу других, можда сматраће те неком екстремном човеку. Али немаш другог избора, ти мораш да пружиш живот! А живот почиње од прошлости, умремо, све оне новости што смо узели на себе, оне негде треба да се ставе на страну, да би се оно оригинално видело. И овако почиње нешто ново, откривањем оригиналног, то даје оно ново!

Тако би било добро..,ако већ свет живи тако што да му не треба једна генерација која је видела, која је искусила и има појма о нечему, и супротно смрћу један верник би рекао, а ја знам шта је Бог дао овом свету, овом народу, на породични живот, на мој живот, мушкарцу, жени, на климу и на све...! Ја знам и подсећавам оног који је се сад роди, било у вери, било као дете физички, биологијски, ја овако знам, ја сам овако учио, и ко у овоме остаје, ма колико да ће чудан бити и што неће бити део оног “новог”, оних људских новости.., "ново" ће од њих кренути, јер тамо где су одбацили старо тај ће умрети. Тамо где су одбацили Божију вољу, а нису се вратили њој, тамо смрт ће завладати. А ко у Божијој вољи, Божијем закону остаје, тако живи, и предаје у континуитету, онда и његови потомци ће носити и предавати даље. Живота предавају даље. И ми живота требамо пружити, и онда може бити живота, ако се вратимо на почетке, скроз на почетак, Бог шта је хтео учинити, Коме је дао сву моћ, и чији сам створење, ко види Његову  Свемогућност и уз послушност могу да живим у Његовом Вечношћу већ овде на земљи, већ овде на земљи.

Немам негативних осећања, нисам тужан, само лоше је гледати! Само лоше је гледати да овај свет заиста иде у правцу смрти, могао бих рећи да се радујем, јер знам да не идем у правцу смрти, ни у том случају, и ако хоће нешто новог приморавати на мене, нешто модерно, нешто екстра, ни онда, мени је оно старо јако добро. Мени је старо врло добро и са тим нисам заостали човек, него оно старо што се зове Реч, то је добро мени. Реч Створитеља света и свега, Реч Свемогућег и Вечнога ми је увек добра. Јер оно што нема корена, оно што нема прошлост, живеће једно време као што и пример дрвета јабуке. Али увенуће, нема наставка.

Лоше је рећи, али ја мислим да ћемо видети да на овој земљи нема наставка. Све се више види да нема наставка. Али има неко ко има наставак, ко је прицепљен у корене, ко познаје Божију вољу, Божију Реч, и док Му се овај свет подсмева, исмејава Га, попљува Га, и онда је Живот Његов!!! И упркос томе Његов је наставак! Ту неће бити неких буђења и итд. ту ће преживљавање бити на делу, преживљавање је то, шта си урадио по Богу на овој Земљи!
 Ово је наш стандард, у Његовој вољи, у Христовој вољи, у Њему бити активан, јер Христ је живот сам, наш живот! Ако погледаш около, видећеш свет без Христа! Без сећања, заиста је случај смрти овај део. Ова ера је ера смрти. Модерни нови свет, је царство смрти.    Можда је тужно, можда није данашњи дан пун халелује, о смрти треба да се говори, али уместо тога нек причајмо о Животу, а што је заправо познавање стара корена, рећи свакоме да прихвати, да у Христу заиста има живота, јер то што добијемо од Бога увек ће бити вечно. Што Бог даје све је вечно! Оно што овај свет може да пружа је да коме колико година, какве узвишице, какве количине, али ништа није вечно у њему. И ту улази та дијаболика што свет даје, што и сам зна да ће престати! Где је у њему живот, где је наставак, нема наставка, али нама може да буде наставка, ако се вратиш скроз до почетке.
 И што се тиче наших живота и за нас важи, можда можемо га назвати стечајем, тапкањем у месту, можемо га назвати било којим именом, не напредује нам живот. Зашто? Кад не знамо шта је Божија воља! Јер неко ти је није рекао, како треба да се живи у једној породици, као мушкарац, или било како! Одговорност! Одговорност према другоме, као што је Авраам имао одговорност према Исаку, као што је Батхсеба имала одговорност према Соломону, имала је одговорност! Али и ми морамо да имамо одговорност, јер ту је живот у питању.
  Тужно је, није модерно, али можда морам рећи, стигли смо до границе живота и смрти. Сада! Тамо смо! Велика, модерна, смрт преузима владавину, одсече од прошлости данашњег човека, да не би имао будућности! Ићи ће једно време, чак биће и спектакуларан, ако што одсечено грање јабуке, биће зелено донекле! Био сам јако љут на јабуку, нисам је могао ни заложити. Са осталим гранчицама хтео сам запалити, уместо тога вода је капала из ње, љут сам био. Али та јабука што је тада расадница била, та можда и данас доноси воће, а она претходна је ипак завршила као жар и пепео, јер ипак је од саме себе се осушила. Ово осушење је видљив, Христово Тело је у току осушења, тачније религиозност, хришћанство се осушава.
   Не треба се са тиме дичити, колико кинеза се покајао, не треба се хвалити какво буђење се дешава шта ја знам где на северном полу баш ме брига, и пингвини су добро, не знам, не бих се шалио на одвратан начин! Није наше, него погледајмо около, то нам је посао, шта је овде! Знаш ли шта ће бити сутра, знаш куда идеш, јер понуде свакога достиже! “Почећемо ново”! “Старо нек избацимо и почнимо ново”! Ово је равно смрти! Божија реч је стара и нова, заувек је иста, одувек је била иста! А пошто је увек иста, то требамо предавати даље свакоме.
  За нас је оволико говорио “ И живела је сара”! Живели смо ли, предали смо ли живот даље? И Батхсеба је предала прошлост, и овако је надлежни краљ био именован, а не Адонија са својим триком, са својим пучем, неодабрани краљ, није он владао! Али, ако пођем даље са овом речју, са овом мисаом, реч Батхседе је била историјска, ја милсим, да је и за нас у толико историјска, да не може бити лажни краљ на трону, у било каквом имену религије да је! Ако подсетимо Краља, да се ту нешто лажно дешава, ја мислим да се можемо молити, да би Божија воља била реалност!
Тај Краљ да буде Краљ, Кога Он хоће да буде, а то је Краљ Месија! Ми морамо јавити! Јер можеш приметити, у Његовом имену, у Његовој Породици чак, ускоро један краљ ће бити, ко ће направити исто то! Исти тај олтар, све ће урадити исто. Мора да се јави да се антихрист веома убрзано уздиже, антихристови, али и антихрист.

Одговорност нам је, задатак нам је јавити! Ако видиш шта је Божија воља! Не дешава се ово. И ја могу рећи да се не дешава ово у свету што је Божија воља. И из тога произилази да је хришћанство у дубокој неодговорношћу и у греху. Назад до прошлости, тамо нам је будућност.
  
   Ја мислим, да морамо да престајемо, да се деси ново, да после хладног новембра буде лепо пролеће.                                 



                                                                         



 

 
 

 

Copyright © 2005-2017Шофар, Заједница верника Јевреја у Јешуи ХаМашијаху

JHVH NISSZI


Copyright © 2005-2017 Comunitá SHOFAR
http://kehilatshofar.com