Учења

 

 

Орбан Бела:

 

ШАБАТ ВАЈИШЛАХ
                                                    "Неизбежљив састанак”

1.12.2012

    Назив ове суботе је Вајишлах, у Мојсиејевој првој књизи у 32-ом поглављу се наставља Јаковљева прича. Од прве песме почињем како би било комплетно: "A Jakov отиде својим путем; и сретоше га анђели Божији. А кад их угледа Јаков , рече: Ово је логор Божији. И прозва оно место Маханаим.“  Овај седмични циклус одавде почиње. “И Јаков посла пред собом гласнике к Исаву брату свом у земљу Сир, крајину едомску. И заповеди им говорећи: Овако кажите господару мом Исаву: Слуга твој Јаков овако каже: Био сам дошљак код Лавана и бавио се досад. А имам волова и магараца, оваца и слуга, и слушкиња, и послах да јавим теби господару свом, еда бих нашао милост пред тобом. И вратише се гласници к Јакову и рекоше му: Идосмо до брата твог Исава, и ето он ти иде на сусрет с четири стотине момака. А Јаков се уплаши јако и забрину се; па раздели своје људе и овца и говеда и камиле у две чете. И рече: Ако Исав удари на једну чету и разбије је, да ако друга утече. И рече Јаков: Боже оца мог Аврама и Боже оца мог Исака, Господе, који си ми казао: Врати се у земљу своју и у род свој, и ја ћу ти бити добротвор! Нисам вреда толике милости и толике вере што си учинио слузи свом; јер само са штапом својим пређох преко Јордана, а сада сам господар од две чете. Избави ме из руке брата мог, из руке Исакове, јер се бојим да не дође и убије мене и матер с децом. А ти си казао: Заиста ја ћу ти бити добротвор, и учинићу семе свој твоје да буде као песка морског, који се не може избројати од множине. И заноће онде ону ноћ, и узе шта му дође до руке, да пошаље на дар Исаву брату свом, Двеста коза с двадесет јараца, двееста оваца с двадесет овнова, Тридесте камила дојилица с камиладима, четрдесте крава с десеторо телади, двадесет магарица с десеторо магаради. И предали их слуге својим, сваком стадо напосе, и рече слугама: Идите напред преда мном, остављајући места између једног стада и другог. И заповеди првом говорећи: Кад сретнеш Исава, брата мог, па те запита: Чији си? И куда идеш? И чије је то што гониш пред собом?А ти реци: Слуге твог Јакова, а ово шаље на дар господару свом Исаву, а ето и сам иде за нама. Тако заповеди и другом и трећем и свима који иђаху за стадом, и рече: Тако кажите Исаву кад наиђете на њ. И још кажите: Ето, Јаков слуга твој иде за нама. Јер говораше: Ублажићу га даром који иде преда мном, па ћу му онда видети лице, да ако ме прими. Тако отиде дар напред, а он преноћи ону ноћ код чете своје. И по ноћи уста, и узе обе жене и две робиње и једанаесторо деце своје; и преброди брод Јавок. А пошто њих узе и преведе преко потока, претури и остало што имаше. А кад оста Јаков сам, тада се један човек рваше с њим до зоре. И кад виде да га не може савладати, удари га зглавку у стегну, те се Јакову ишчаши стегно из зглавка, кад се човек рваше с њим Па онда рече: Пусти ме, зора је. А Јаков му рече: Нећу те пустити докле ме не благословиш. А човек му рече: Како ти је име. А он одговори: Јаков. Тада му рече: Одселе се нећеш звати Јаков, него Израиљ; јер си се јуначки борио и с Богом и с људима, и одолео си.”
   Мало сам дуго цитирао, али ипак је овако јединственије. Јаков је тамо, како смо читали, разведено, отишао је на свом путу, наиђе на анђеле у Маханаиму који су се кретали у супротном смеру. Наравно, Јаков има толико леп људски нарав као и сви ми, и упадне у страх. Има једну нерешену ствар, са својим братом има једну нерешену ствар са Исавом ко се од тада спомиње  као што и овде код територијалног списка Едом. И ово име у Библији се често јавља као мета Божије пресуде, пресуда мом брату који је много тога учинио што није драго пред Богом. Што није драго пред Богом и као резултат свега тога достиже га Божија пресуда. Шта чини дакле Јаков? Прво оно што и ми чинимо, страхујемо. Јесте, ако имамо неку потешкоћу на свом путу, нешто нерешено, први наш посетилац, први гост, прва наша активност, прво наше осећање је то што се бојимо. Бојим се, јер је нерешено, нека моја нерешена ствар и убиће ме. Ја тако мислим, кад је човек у својој служби, било да је у човековом верском животу, на путу кад иде, и кад иде са циљем, и онда кад у Божијој вољи напредује, и онда је прво оно, бојим се. Бојим се шта ће бити кад се сретнем са оним којим имам нешто нерешено? Убиће ме. И овај страх, уједно указује и на неверство. Бог је рекао тако, али ја ипак се бојим, Бог је обећао то нешто, а ја се ипак бојим. Толико често је ово у нашем животу, знамо шта нам је задатак, али тамо је оно "шта ће бити ако...". Тамо је оно унутрашње шапутање, тамо је увек са нама, тамо ће и бити све док не решимо нерешено, док се не деси сусрет, суочавање са проблемом, док решење тога се не деси, увек је тамо, прати нас на нашем путу, бојимо се.
  И из овога Јаков научи нешто, Јаков у овој нерешеној ситуацији припрема се на три ствари. Практично на страх, што је и вежбао, припремио се и на борбу, где баш себи и није дао много шанси, припремио се и на то како ће га са поклонима разоружавати, како ће на тај начин поткупити човека. Ове су такве људске карактеристике које и ми познајемо. Пробамо и ми се борити, и тамо је у нама оно да “свакако не можемо победити, већи је онај други, већи је задатак, већи је проблем, већи је непријатељ...", а после страха ту је одмах и одрицање “па джабе.., па онда нек пробамо нешто друго.., нек пробамо да поткупимо оног другога". Колико људи воли да унапред поткупи другога, да узме за себе туђу милост.  Поткупљујемо другога, бојим се другога, и већ издалека га поздрављам “Здраво брате...” Већ издалека нудим своје поклоне, а искључиво страх говори из мене! Само моја та нерешеност говори из мене, што пробам некако конпензовати, пробам решити са неким љубазним гестом. Заиста многим хуманим чиновима корена су често то "бојим се.." Бојим се. Нешто добро морам учинити, морам да се покајем пред некоме, како не би ли имао неких проблема са њим, не би ли се конфронтирали, "па тако се то ради.., па ово очекивају од нас".
  И ово на породичном или било каквом нивоу, на нивоу заједнице напр. исто овако функционише "ја сам најбољи давалац"! Најчешће је проблем тај, да због нечег си давалац. Нешто скривено има у теби, у некој нерешености хоћеш да компензујеш оно познато “колики сам верник, колики подани слуга сам њему, помагатељ, у неком послу, или некоме". Нека нерешеност је на видику. Али мораш лице у лице да се нађеш са Исавом, мораш да се нађеш са твојим братом, мораш да се нађеш са оним који хоће да ти отежава пут! Сусрет је неизбежан, мора да се реши. Било да је онај Исав заправо твој родитељ напр. и онда. Било ко да ти је, мора да се реши. Не можеш избегавати сусрет.

   У причи Јакова и Исава јако ми је актуелно ово учење, джабe сам у Божијој вољи, джабе познајем свој пут, джабе ми Бог признаје све, джабе сам сто посто убеђен да сам на правом путу, увек ћу се сусрећати са својим нерешеностима. Са оним Исавом који, са ким морам да решавам свој живот. Бојим се са неким да причам, са којим пре или касније морам да причам. Бојим се са неким да решим ствар, с лажном љубављу, поклонима не могу да решим однос. С оружјем никако, јер ја сам тај који је проузроковао ту ситуацију, он је јачи од мене, као што у очима света Исав је ипак јачи. У даљој причи знамо како стиже Исав, он већ као Едом стиже, он је већ високог ранга, високо на лестви, у покрајини, не у покрајини већ је шеф једне територије чак. Он је већ у позицији, он је већ огроман, он је већ поглавар, владар Едома. Он више није Исав, а ја сам само Јаков. Ја сам још онај мали, нико, Јаков на путу, дошљак у његовим очима, пошто тек сад стижем из Месопотамије, а он раније ће да успева и да достиже високе позиције. Али имам ли ја веру, да ја имам неку другу позицију, и имам неки други задатак, и да Бог неће ми да повери земаљску владавину, него нешто сасвим друго, као што и Јаков имао сасвим друго поверење.
  Као што и касније сазнајемо, ипак  је он који носи даље Божију вољу и Божијих благослова и дан данас. Значи умемо ли да решавамо своје ствари, то је питање. Чак и у том случају, ако није реч о живој ствари, о живом лицу, бојим ли се изрећи, страхујем ли да решавам чак и пред Богом? Умем ли да одем тамо пред Бога, да није ми у намери да га силом побеђујем, не са неким добрим гестом хоћу некако конпензовати ствари, и нећу да живим више у страху. Јер само овај је следећи корак како бих даље могао вршити своју службу. Бог га суочава са овим стварима. Моју великост тако како је хоће да уништи. Ти не бој се, није он велики! Ти га немој поткупити, јер ни купити га не можеш! Не покушавај да будеш већи од проблема, него решавај проблеме. Ја тако мислим, да у овом сусрету, који ће се касније и десити, али ипак излазе на видик те Јаковљеве карактеристике, што сам већ и више пута с осмехом на лицу поменуо, наши поклони су исти какви су и Јаковљеви, поклоне које је дао драгим брату, суждребна , суждребне животиње, козе, док их онај све покупи, све козе, док суждребне животиње лаганице крену, дотле ја оно "видимо се брате, ја одох, јер ти си тај који се хвата сад за козе, за оне које сад тераш а ја сам дотле већ охохо онамо... "Нећеш Исав да ме сустигнеш, проблеми ме неће сустићи". Дајем некоме један такав поклон, да ће му цео живот бити завезан, и не може да се бави самном. Умемо ми овакве Јаковске поклоне делити, поклоне скакавце, суждребну магарицу, нек иде, нек се оклева, а ја ћу лепо, весело да побегнем, и тако све више и више расте раздаљина између мене и проблема, између Јакова и Исава. Па ово му није успело, јер "није требало", ово је присутно и у нашем животу. Пробамо га тако избећи, такав му поклон дати, везујемо некога, а ја ћу дотле лепо да радим по своме. И поклонио сам га, и победио сам га. Заиста се  може са лажним поклонима, лажним методом везати човека, како ми не би значио проблем, како бих избегао решавање својих ствари.
   Потом наставља се са овим ноћним сусретом кад заправо схвати да не може, и у ствари није ни могуће да га поткупи, да се ослободи страхова, ни да победи Исава који му значи страх, у ствари Едом сад већ. Онда остаје једна тачка, и у нашем животу доста рано и деси се, стојимо тамо, мрачно је, пуштамо их напред, који требају да иду, прекорачимо кроз брод Јавок, преко реке. И како даље? Неко решење потребно је. И решење у нашем животу је то кад сретнемо једног Изасланика. Само стане и рва се са њим један мушкарац, све до зоре. Јадни Јакову није доста што не може подмитити Исава, јер зна. Јакову, сиромах, доста му је што га не може победити, свестан је односа снага. Јакову, сиромах, доста му је што је пун страха, ипак сусрет је неизбежан. На ово долази неко, непознати, и мора да се рва.
   Многи ово рвање на разне начине тумаче, а ја ипак кажем овако, ту се коначно видело да ли је Јаков способан да испуњава своју мисију, своје одазвање. Одцепио се од своје породице. Од оних са којима је мисија била заједничка. Пошто од Бога је добио то да га је Он благословио, умножавао итд. Но, али како се наставља даље, како ће бити све ово без мене, пошто ту су две жене, једанаесторо деце напред, и слуге и сви су напред, а ја сам онамо сам. Моје је одазвање, и остао сам сам “па како ће бити ово"? Како? И још ме неко заустави, да не можеш наставити даље. И ово је управо провера вере. Све ћеш изгубити, све, и оно што знаш да ти је преко потребно за твоју службу, за свој пут живота, што је Бог дао за све, и стојиш тамо, неко те још и спречава. Не можеш даље наставити. И ово је управо сам Бог, Ко ти рече да оно што је тамо победити га не можеш, отцепио си се од могућности, од жене, од деце, од свог имања, од свега. Издржаћеш ли до краја, да је поверење твој, твоја је мисија, твој је тај пут што сам ти Ја дао са обећањима!
  Умемо ли да у оваквом стању будемо тако тврди какав је Јаков био, ко каже  “онда ја крећем, али јачи стоји пред мене, не могу, јачи је...”! Онда је у ствари случај пат позиције између Бога и човека, и зачује се: "...нећу да Те пустим, благослови ме!"
  Ово има двојну поруку за мене. С једне стране виси на Богу "хвала Ти што си све одузео од мене, али ја Те дотле нећу пустити док ми не удариш печат на Твоје обећање, хвала Ти што си ми одузео све оно људско, што већ знам да Те не могу победити, да га не могу поткупити, знам да даље не могу ићи, више ми већ ни ноге не функционишу, пошто ми се и кук ишчашио, али ипак сам привржен за своје одазвање!" Умемо ли да у оваквим тешким тренуцима нашег живота, кад више ништа не указује на то да можеш ићи даље рећи  "Боже сад ме благослови, сад ме благослови", и овај благослов толико значи да ми Ти кажи кад могу да идем даље " Господе Ти си ми рекао, ја сам ту сад, беспомоћан сам, чак што више Ти си ме учинио беспомоћним, Ти си ме учинио безнадежним, онда сад реци ми важи ли и потписаћеш ли поново моју мисију, моје одазвање?!"
  И ова наредба је благослов. Овог благослова је већ давно добио, али поново и поново човек треба да тражи кад је у таквом стању у каквом је Јаков био. Умемо ли да се боримо? И Богом? Не против Њега, него "Господе, па ти си ми рекао, онда то мора да буде тако и благослови ме сад." Можда сад не умеш да говориш као што ни Мојсије није знао, можда и са материјалним стварима тако стојиш да баш доста проблема имаш, можда имаш икс година и речеш да и ходати већ једва можеш, али Бог ми је рекао ово! Онда? Умеш ли да одеш тамо "Господе ти си ми рекао, шантав сам, беспомоћан сам, отцепио сам се, сам сам остао, али Ти си ми рекао,
рекао си ми да ћу бити снажан, рекао си да ће нас бити много, рекао си да ћу победник бити, али не изгледам тако, онда благослови ме сад! Сад! Јер без Тебе неће ићи!"
   Ова борба је у ствари та борба кад ја не могу ништа учинити. У нашем животу је безброј пута тако кад се предајемо кад кажеш  "Господе шантав сам, Господе свака моја алатка је нестала, а уз то и бојим се,  ја не могу ничим да платим за ово, ништа не могу да учиним, Господе сад ти чини!" И онда десиће се. Ово је победа над самог себе. Победа онога ко је у мени, победа мог неверства, кад овде Анђео каже, ко је заправо Јешуа, кад каже јуначки си се борио с Богом и с људима, онда тачно о овоме говори, да си се са самом собом борио. Самог себе си победио, ипак се може наставити даље. И самог себе си победио верно кад си рекао  "...ако ми је Бог рекао ово, онда десиће се!" Ово је огромна снага верника, Снага која од Јакова направише Израела, како би човек победио самог себе и како би се борио и са Богом, како би се изборио за своју благослов. Јер за благослов мораш да се избориш, за то мораш да одеш пред Бога "Господе ту сам, Ти си рекао...!" И често, дневно се деси ово "Господе Ти си рекао, данас ово морам да урадим, данас имам тај и тај задатак, данас Си ме за ово покренуо, и руке-ноге ме боле, и поспан сам, и немам пара, и иначе...!" Тамо је и Исав, долази ти у лице, и свакакви проблеми те сустижу, али "Ти си ми рекао да морам учинити! Учинићу, али сад ми Ти додај Своје." И Бог на ово не каже то да "Ћу све одузети од тебе” ,него  додаће мало Исава, ишчашења, итд. како би научио да једино Он, једино Он је Победник, једино Он који ће уместо тебе урадити, али ти мораш да урадиш тај део који се односи на свет. Јер Бог је Дух, али на земљи ти си! Ти си душа и тело, и у души и у телу мораш да служиш на овој земљи. У телу мораш да се сусрећеш са непријатељем, у телу мораш да се нађеш са оним којим имаш нешто нерешено, у телу се мора говорити, у телу се мора схватити да моја борба није моја борба. Овде се ради о Духовној борби, Бог је победио противника, али ти у овом свету мораш да се суочиш са стварима. Мораш да се суочиш да си нико, мораш да се суочаваш са тим да можеш бити и шантав, мораш да се суочиш са тим да требаш да се бориш са самим собом и могао бих рећи у позитивном смислу те речи да мораш бити енергичан са Богом, “ако си ми Ти рекао Господе, нек буде по Твојој вољи".    
  Бог неће рећи само “да”, него навешће те да се и молиш за то, неће само твоју молидбу већ да се и рваш са Њим за обећано, снажно тражи Од Њега да ти треба "хоћу да узмем Твоју благослов!" Умем ли доживети ово у свом животу? Бог на овај начин нас хоће да ојача. Одузме ми снагу, одузме ми могућност, одузме ми снове, одузме ми своје трикове, на крају чак и самог себе одузме. И мали, шантав крене према Исаву. Ово је Јаков. И Бог на такав начин хоће и нас саме, како би било очито како у братским тако и у људским односима  "ја ово не могу решити", како би се предочило осталима да си неспособан за борбу, пошто ти се кук мало ишчашио, не можеш решити. Понизно треба ићи, са човеком решавати ствари, понизно, нећу “ја” решавати песницама, с куковима, поклонима, оружјем и са свиме осталом. Однос са братом не сме се решавати силом, него тако да сам нико, тако да ја ово не могу да решим. И на ово стиже одговор, долази према теби фронтално. Знаш кад се већ бориш стиже ти Исав, и ако се не деси,  предавања свог живота, одрека своје снаге, препознавање своје немогућности, ако се не деси ова понизна трансформација, да све препушташ Богу...! Тај Исав има да те покоси. Јер пре или касније наилазиш на свакојаке проблеме, пре или касније стићи ће те Исав, можда за 20 година! Јакова је за двадесет година сустигао. Није то мало времена. После двадесет година човек би рекао у себи “ ма, заборавио је на то већ одавно, а и свет се променио у току, оматорио се и све и свашта...".
   После двадесет година стићиће ти ће проблем, у лице. Ти мислиш да те проблем од пре двадесет година неће сустићи? Све што мора да се решава, решиће се, ако Му ставиш свој живот тамо, ако не, онда проблем ће те победити. Ако са Исавом нећеш решити проблем, са браћом, са Исавом који је у теби, са другим човеком који није део тебе већ тај са којим си некад ишао истим путем, заједно си се родио сњим, припадаш у исту породицу, ако није решен, у лице ће ти доћи. Овде је случај двојног кретања, Јаков иде, иде према доле, спушта се и Исав од своје висости, два човека се сусрећу. Бог једног од њих, Јакова формира на путу послушности, а оног другог Бог приморава, јер покреће у њему ту братску љубав, која у браћама ипак постоји. Покреће оно мало што има у себи да би загрлили један другога. У причи загрле један другог код сусрета. Непријатељ и Јаков, Јаков и Исав, Исав је већ ту спомињан као Едом, загрле се. Ово може само Бог да учини. Божије сведочанство је ту, ако ја сву моју снагу и све предам Њему, да ја већ не могу ништа учинити, онда Бог показује Исава, да га погледаш, он који је постао Едом, поглавар, обогатио се, ко арогантно каже "не треба ми твој поклон, ко си ти..."а он се спушта, понизно два  човека се сусрећу. Веруј то да ствари које требају да се решавају у теби пред Богом су, и Бог покренуће и супротну страну, почиње да ублажава његову не само гнев него и снагу његову. Јер Божија намера је ово, да код решавања ствари буду две једнаке стране, два човека који су у истој снази, да би Он направио реда између две нуле како би се испунила Његова снага и Његова воља. Ако пре него што кренеш имаш страх у себи, онда Исав победиће те. Доћи ће, јер последица твог страха је да ће те нападати. Али, ако те види да си шантав, паралисан, немоћан и упркос томе, онда зна, осећа, принуђен је да осети то да ту има посла са неким ко је другачији. У ствари Бог овакве људе може да користи, који се овако смање. Смање се, предају своју снагу и Бог ће чак и одузети нешто како не би ли човек хтео сам да реши нешто из своје главе “нека ја ћу да решим”. Ја мислим да ово важи на сваки мој однос, морам да се смањим како Би га спустио до тебе. Треба да се понизимо како би Он учинио понизним оног другог. Твој је први корак. Први корак кад одем тамо пред Бога: “ Боже има проблема, Ти си ми рекао да је ово твој план са мном“. Подсећавати Бога. И после, у Христово Име тражити то од Њега да нек буде по Његовој вољи, нек буде благослов над мојим животом. Мора тај сусрет да се деси. И у овој дањашњој ситуацији морам да кажем, кад Израел и његов брат Едом и дан данас стоје очи у очи, исто тако страх је присутан и тамо. Исто тамо је та снага, оружје је тамо. Исто тамо је политичко или било на каквом нивоу покајање један према другом, али могао бих било којег народа навести ту за пример. Једном мора да се реши. Кад ће и Израел рећи то “Господе само ти” , онда смањиће брата тамо доле! И они тако могу да се сретну. И онда ће моћи заиста да се деси “Мир у Јерусалиму”, Бог једног је учинио понизним, оног другог је сломио и тако обоје ће имати Једног Господа.
   
   Јерусалимов Мир данас је Христ. И ово је сусрет Исава и Јакова. За ово има и више обећања шта ће учинити Бог са Едомом. Али његовог брата ипак другачије третира него остале паганске народе. Али и на наш сопствени живот важи ово, тако лепо умемо да се извучемо из решавања својих проблема. Погледај само своје стање породице. Ту су деценијама нерешени проблеми. Пре или касније мораће се. Немој тамо пред јамом гробнице да решаваш, јер то толико значи да ћеш ти плакати и срушити се. Док живи неко, дотле је сусрет увек спремљен за тебе. Немој да на гробљу код јаме да се нађеш с неким. Јер то је мало болније, али и тамо треба да се решавају ствари. И тамо рече Бог, "Сад". И то је најтеже решавање, јер тамо већ стварно не можеш ништа да учиниш, једино то "Боже благослови ме, ослободи ме". Јер онда Његов опрост за грехе, Његова милост је благослов за мене. У сваком тренутку треба да решавамо нерешено како би могли да наставимо према Бетхелу, како би могли наставити даље на свом путу. На одређеном путу који је дат Од Бога нама лично. Не може се живети у нерешеностима, не може постати од Јакова Израел све док се не деси решавање, све док покајање између странама се не деси. И ово је за нас од животног значаја. При сваком од наших корака у својој служби важно је! И код уласка у један брак, као код следеће етапе нашег живота, било да на следећем месту нашег живота, у нашој служби, било где потребно је. Док није решено, дотле не можеш наставити даље. Или наставићеш, али је опасно. Док ниси решио питање са свекрвом. Увек ће стизати у лице. И док не ставиш то пред Бога “Господе, ту већ само Ти можеш помоћи”, онда ће Бог доказати да “видиш да ти ниси ни могао да помогнеш и да си хтео, али Ја...” И десиће се једно тако нешто што ће ти твој пут ослободити, мада не идете на истом путу, пошто Исав ипак не иде заједно са Јаковем, Исав и даље има други пут, али престаје та брана, брана нерешености што зауставља Јакова и не пушта га даље у свом одређеном благослову, на том путу и задатку којег је Бог поверио њему лично.
  Ипак у причи Исава и Јакова има један део у пророчанствима Овадије где прича о резултату свега тога, значи у Овадијевој књизи пише, што је веома тужно цео то обећање, Овадија пророк прво поглавље 8. песма:  “У онај дан, говори Господ, нећу ли погубити мудре у земљи едомској и разумне у гори Исавовој?  И твоји ће се јунаци уплашити, Темане, да се истребе покољем сви из горе Исавове. За насиље учињено брату твом Јакову покриће те стид и истребићеш се засвагда. Онај дан, кад ти стајаше пасурот; онај дан, кад иностранци одвођаху у ропство војску његову, и туђинци улажаху на врата његова и бацаху жреб з аЈерусалим, беше и ти као који од њих. Али ти не требаше гледати дана брата свог, дана, кад се одвођаше у туђу земљу, нити се радовати синовима Јудиним у дан кад пропадаху, нити разваљавати уста у дан невоље њихове. Не требаше ти ући на врата народа мог у дан погибли њихове, не требаше да и ти гледаш зло њихово у дан погибли њихове, ни да се дохваташ добра њихова у дан погибли њихове. Нити требаше да станеш на распутицу да убијаш бежан њихову, нити да издајеш оних који псташе у дан невоље. Јер је дан Господњи близу свим народима: како си чинио, тако ће ти бити, плата ће ти се вратити на главу твоју. Јер као што стве ви пили на светој гори мојој, тако ће пити сви народи вазда, пиће, и ждреће, и биће као да их није било. А на гори ће Сиону бити спасење и биће света, и дом ће Јаковљев наследити наследство своје. И дом ће Јаковљев бити огањ и дом Јосифов пламен, а дом Исавов стрњика; и разгореће се на њих, и спалиће их; и неће бити остатака дому Исавовом, јер Господ рече... ”

 Овај крај Овадијиног пророчанства свако познаје и у Израелу, да на гору Господа ослободиоци ће се попети. Јесте многи о окупацији Јерусалима, о ослобођењу Јерусалима говоре, тада се испунило ово пророчанство. Али ја тако мислим, да ово пророчанство је још пред нама, завршетак. Посебно зато кад овде у Каролију читамо, тако говори овде као о будућем времену, али ипак није реч о томе у оригиналном “ Онај дан, кад ти стајаше пасурот; онај дан, кад иностранци одвођаху у ропство војску његову, и туђинци улажаху на врата његова и бацаху жреб за Јерусалим, беше и ти као који од њих. Али ти не требаше гледати дана брата свог...”
Овде у оригиналном другачије је у другачијем времену. “Ниси требао да се радујеш..!” И сваки Његови апел тако звучи да “ ниси требао да се дивиш несрећи свог брата, и ниси требао да се Јуда боји на дан погибли њиховом. И ниси требао разваљивати уста у дан невоље, и ниси требао да уђеш на врата Мог народа, на дан погибли њиховог. Ниси требао да се дивиш његовом проблему, на дан погибли његовог! И ниси требао да се дохваташ добра њихова на дан његове невоље". Сасвим је друго, друго време. О стварима које су се већ десиле говори Овадија пророк. И кад овде читам набрајање, заиста је карактеристично како на Христово Тело тако и на Израелјев народ, на јеврејски народ.
  Није требало, много тога није требало, кроз 2000 година није требало. Није требало све то што је учињено против јеврејсог народа. О самом верском јеврејству говорим сад. Није требало ово да се ради са Христовом Телом. Јер ближи се дан Господњи. Јер близу је. Тај брат који је Едом, у очи јеврејства значи Рим. Не зато што су црвени, не зато што су одела попова црвени, него и због много ствари. Тај Едом који је брат. Израел, јеврејски народ има брата, и сад у Јордану, у арапском свету тамо су браћа. И у прошлости може да се провери, у прошлом времену. “ Није требало, да се тако дотакне Божији народ. Није требало да се украде Реч и другачије да се користи! Није требало окупирати Јерусалима као духовног Јерусалима и искористити га! Мога бих набрајати “није требало” , свако нек прочита у Овадији 35:40, може да се прочита шта није требало. Јер за све то треба положити рачуне. Јер ма колико је потребно да се помиримо то још не значи да у решеном стању сад треба да се покајемо једни према другима, не мора да значи да идемо истим путем. Упркос томе пресуда је на њему још увек. Пресуда је над онима који су нам браћа, али више нису у истом одазвању са нама. Над оним религиознима, над Арапским браћама пресуда је над њима. Другачије им пресуђује Бог, али пресуђује им, али позитивно је то кад читам обећање: “ А на гори ће Сиону бити спасење, и биће света, и дом ће Јаковљев наследити наследство своје. И дом ће Јаковљев бити огањ и дом Јосифов пламен, а дом Исавов стрњика...” Позитивно јесте стварно, буђење, јесте. На гори ће Сиону бити спасење.... Планина Сион је Христ. У Јерусалиму су две планине, Храм Планина и Сион на Краљевој Планини. А Краљ је Јешуа ХаМашијах. На месту владавине Јешуе ХаМашијаха ослобођење ће бити. И Свети ће бити. И дом ће Јаковљев наследити наследство своје... Наследство Јешуе ХаМашијаха, Краљево наследство, Давидово наследство. Јаков, јеврејски 12 наследиће наследство. Кад Га упозна, заиста кад буде Христов, онда имаће право на наследство. ”И дом ће Јаковљев бити огањ и дом Јосифов пламен....” Ово је и дан данас актуелно, Јаковљев дом је пресуда над хришћанством, пресуда над светом. Над свима. Пусто наше постојање суочавање је и пресуда, али кад о Јосифовом дому говори, о адаптираној деци, о Ефраиму и Манасеу, онда има тамо и ватре још, тај који је Христово Тело, биће ватре и пламена. Пошто ватра прочишћава, ватра је и пресуда, препознајем један процес у овоме, Јосифов дом почиње да се попуњава пламеном, почиње да оживљава ватру, а ватра је Израел. Сам јеврејски народ ће бити који ће судити. Не лично, већ са својим сведочанством. А пламен проузрокује ватру, функционисање Христовог Тела доноси Божију пресуду, са сведочанством изабраног народа. Са овим нисмо посебнији, него ова два су повезана. Ако не крене, неће бити пламена, само хришћанство, Христово Тело, дотле неће моћи да суди као ватра и неће моћи да прекине ово стање безакоња у овом свету. Само обећање, изабрани народ који уз Закон и уз Божију Истину суди целом свету. Неће народ да суди, него ватра ће да суди. Неће Јаков да суди, него та ватра која је у Јаковљевој кући, уз Јаковљев дом. Закон који је дат са посредством Јеврејства уједно је и пресуда. Али почетак Закона и пресуде од Јосифовог дома почиње. Кад поново препознају Божију Реч и кад ће поново да захвати пламен Божију Реч, и неће само да светли, него ће и ватру да направи, онда од ватре Христовог Тела јеврејска мисија заузеће своје место, заузеће своје место Закон Божији, и уз Божијег Закона и Божија пресуда. Али једно је питање, да ли има милости за Едом? Нема, али осталим људима има! Браћа ће добити другачију пресуду! Овде су већ раније добили своју пресуду! "Није требало"! И у Хришћанству може се рећи, није требало! И у овоме је такође присутна прошлост, није требало, јер завршило се све, већ си овде добио своју пресуду. Али ипак кад је Јаковљев дом ватра, Јосифов пламен, онда још увек има неко ко је спреман за пресуду, ја мислим да пресуда требало би раније да се деси, "Пресудићу људима, али не као Едому, њега ћу да уништим, а остали уз ватру и пламена за време милости могу да се спасу. Многи"! Ми требали би да кажемо није требало, али још има времена, “не би требало” , иначе биће проблема, али још има времена. Ово набрајање је толико, али толико данашње, набраја данашње активности. "Онај дан, кад ти стајаше насупрот; онај дан, кад иностранци одвођаху у ропство војску његову...да кажем Холокауст? Кад народ заиста упада у руке непријатеља, у руке сотониних снага! Није требало! Није требало да их помогну, пошто је Едом помагао иностране силе а и већи део хришћанства такође. Није требало!
  Нећу сад да набрајам “није требало”. Заиста ту је питање, шта није требало! Али сад у овом времену милости може да се каже и тако “не би требало”. Не би требало, јер тешка је пресуда, Едом има тешку пресуду, и тешку пресуду имају сви они који као Едом, као браћа, било да преваре Христово Тело, било да преваре изабраног, изазваног народа, јеврејства и постану им непријатељи, не би требало! Не би требало да се дира Христово Тело на религијски начин, не би требало да се дира јеврејски народ на хришћански начин, не би требало да се вређа Божија воља, Божији народ ни у чему, не би требало да их дирају! "Не би требало!" Јер кад ће се зачути “није требало”, то ће бити већ једно друго време, то је већ Господњи дан, кад Исав и Јаков више неће да се сретну, али Исавов наследник наћи ће се са Јаковом, али са Јаковом као носиоцу ватре, као пресудом. Биће то дуг пут, али судњи дан је. Јерусалимов мир од нас зависи. Ако схвате да “није требало”, ако схвати и мађарско хришћанство “није требало", онда не би било пресуде, пресуда на нивоу браћа. Јер браћа добијају тежу пресуду од Бога, јер они су браћа. Осталима другачије ће пресудити. Грех братска је неповлачљиво тежа. Браћа смо у Христовом Телу, или на религијски начин многи иду против Христовог Тела. Јесмо ли браћа, јер могли би да будемо, јер Јерусалимов мир је обећање. Джаба се мучи било која људска, интернационална организација за свој мир. У Божијој вољи је мир један једини, кад Христ стави ногу у Јерусалиму. Кад Мир преовлада у Јерусалиму. Само што помирење између браћама мора да буде стварно на истом и једином путу у Христу са давањем захвалности Њему! Иначе пресуда. Милост је скоро присилна, питање живота и смрти!
  Ја мислим кад се овде у Овадији зачује “није требало” и за нас је питање актуелно "заиста све сам морао баш тако да урадим, или рећи?! Често би се зауставили на више тачака у случају  претходног набрајања “заиста нисам требао”. Ја мислим за сумирање ситуације између Јакова и Исава као најбитније сматрамо тај сусрет, живиш са нечим у срцу, што није део тебе, то се зове проблем, или неко ко је узрок неког проблема у твом животу. Двадесет година? Јаков и Исав после двадесет година су се нашли. Мораш да се суочиш. И нећеш бити никог ко ће то да ти реши. Немој ни пробати. И радуј се кад схватиш да не можеш и ставићеш тамо пред Њега, пред Бога “Господе благослови ме”! И благослови ће те! Не са тобом, него ти ћеш бити слободан од проблема. Помириће се са тобом Исав, јер кад препустиш тај део твог живота који је Исав, онда Он је већ и покренуо Исава према теби. Али није свеједно како ћеш примити тај састанак, ако још увек има у теби мало оно “решићу ја” онда то је утолико и пораз за тебе. Са Исавом не можеш тако “ја ћу”.Сусрет са нерешеним стварима не може да буде такав “ја ћу”. Право ослобођење, право решење је “Боже само Ти једино можеш ми помоћи, и ја бих ово..., јер Ти си ми обећао ово..., али проблем је овај, проблем је онај, таква је ситуација..., блокира ми пут!" Хоћу да се суочим са проблемом! Да се одмакне! Да се прекине! Како бих могао даље да наставим. Јер тамо где ја идем, тамо чеш доћи и Ти. Тамо где Ти идеш, тамо идем и ја. И због овога ја тражим Твој печат  у моју путну исправу, што је благослов. Подсећавати и тражити.
Активизирати ту путну исправу. Хоћу да идем! Али не околишавати око проблема, не триблати, јер ми то итекако умемо! И кроз двадесет година умемо да трибламо, и кроз двадесет година знамо да избегавамо питање. Нек присећамо на изабрани народ кад је кренуо, одмах Јерихон. Јаков? Одмах Исав! Ако ти стиже проблем у лице, радуј се! Не долази зато да би те убио, него зато што јер га је Бог послао према теби да би га решио ти, и уз решавања да се ослободи тај пут, што је твој пут.  То што ти је Бог дао. Од Бога добијен пут на Његовим етапама може да се иде, на Њему само решено, са суочавањима са тоталном преданошћу. Не “ја” хоћу да решим, али знам да треба да се реши. Ја знам шта је Божија воља на мене, Он решаваће, и у овоме је већ вера, у овоме нема више оног играча “ја”.
  У решавањима проблема не буди ти! Препусти Њему!



                                                                  

       


 

 

Copyright © 2005-2017Шофар, Заједница верника Јевреја у Јешуи ХаМашијаху

JHVH NISSZI


Copyright © 2005-2017 Comunitá SHOFAR
http://kehilatshofar.com